Recenzije

ON: Put Vetra, prvi film Saše Matijevića, za mene je bio jedno od najprijatnijih filmskih iznenađenja u poslednje vreme. Kada sam dobio ekranizaciju filma, nisam znao skoro ništa o dosadašnjem radu Saše Matijevića, ali ovaj film potvrđuje njegov senzibilitet s jedne strane i vidljiv talenat s druge.

ON: Put Vetra je film koji zadovoljava najviše profesionalne standarde i impresionira harmonijom svih integrisanih filmskih delova: vizuelno kultivisan, odlično produciran (Saša Matijević producira svoj film), a istovremeno, uravnoteženom dramaturgijom, vešt i snalažljiv u razvijanje intrigantnih narativa. Vidljivo je da su forma i stil filma lepo moderirani, a njegova vizuelna inspiracija govori o filmskom stvaraocu ogromne vizuelne kulture, koji je zaista jedan od retkih među svojom generacijom filmskih stvaralaca koji je u stanju da razmišlja filmskom slikom u doslednost.

S druge strane, sasvim neočekivano, ON: Put Vetra ne pokazuje pretencioznost ili težnju ka mistifikaciji, imajući u vidu da se poigrava motivima iz „učenja” Karlosa Kastanede. Poštujući u potpunosti sekvencu ritma, njegov film je u osnovi film koji istražuje zonu uvida u snove bez pritiska, ali iz perspektive autsajdera u ljubavnom transu u čijem se mikro kosmosu pozitivna percepcija menja sa svešću o jednoj višoj i suptilnijom stvarnosti.

Neki dijalozi i nekoliko ostvarenja glumaca u filmu dostojni su nekih od nedavnih izuzetnih američkih produkcija. Kao zanimljiv, gledljiv novi film, ON: Put Vetra ima veliku prednost što nema šta da žrtvuje u svom prefinjenom bioskopskom potpisu…

 

Miroljub Stojanović, Filmski kritičar iz Beograda

Najčešće kada se nosi sa situacijama na vrhuncu opstanka, ako se to ne uradi ranije, čovek počinje da se pita ko je, šta je njegov život i kuda sve to vodi. Odgovori na ta pitanja nisu ni kratki ni jednostavni. Oni takođe nisu isti za svakog pojedinca. Ipak, u odgovorima, ma u kom obliku dati, uvek postoji nešto univerzalno prihvatljivo i razumljivo, a to je ono što umešanost u njih svaki put čini intrigantnim, zanimljivim i tako im daje osećaj smisla.

Sa ovakvim pitanjima i mogućim odgovorima na njih susrećemo se u igranom filmu ON: Put Vetra, Saše Matijevića (Novi Sad-Amsterdam), a to je i njegov rediteljski debi. Pitanja ličnog identiteta i smisla života osnova su filma koji, ma koliko teška tema o kojoj govori, lako uspeva da prevaziđe žanrovska ograničenja stvarajući sopstveni prostor u kome se drama i fikcija stapaju, i takođe stvarnost i paralelni svet imaginarnog – u drugoj dimenziji.

ON: Put Vetra je priča o tridesetogodišnjem novinaru koji prolazi kroz težak životni period. Nakon snimanja zadatka, probude se intenzivne uspomene iz nedavne prošlosti i on ne može da preboli (napustila ga je voljena osoba), ali nakon susreta sa neobičnim strancem u parku počinje da otkriva stvari koje su mu važne, a opet nevidljive. a nije dostupan običnim ljudima. Ukratko, junak postiže mudrost i neku spoznaju koja ne dozvoljava da se život posmatra i živi kao jednosmerna slepa ulica. Glavni lik u ON: Put Vetra , u situaciji da živi na ivici, ne bez teških muka, počinje da uči i preuzima kontrolu nad svojim snovima i svojim životom.

Uprkos tome što je niskobudžetni film, ON: Put Vetra svojim dizajnom slike i zvuka može da se poklopi sa standardima prvoklasne produkcije i kreativnim standardima koji u ovom slučaju omogućavaju i snažan okvir za glumce da igraju autentično. U konačnom ishodu, sve to rezultira filmom kultivisanog izraza i jedinstvene atmosfere nesvakidašnje stvarnosti. To je jedan od filmova koji svojom umetnošću/slikom, ritmom naracije i odabranim motivima – čineći krajnje doslednu priču – podseća nas na to koliko su snovi i filmovi bliski i na mogućnost njihove suptilne efektnosti.

 

Vladimir Crnjanski, Filmski kritičar, Novi Sad, Srbija

Saša Matijević dokazao je svoje poznavanje filmskog jezika i ljubav prema svetu magičnih pokretnih zvučnih slika – i što je veoma bitno istaći – filmske umetnosti – svojim debitantskim filmom  ON: Put Vetra u holandsko-srpskoj koprodukciji. Film je imao uspešnu festivalsku promociju na nekoliko međunarodnih filmskih festivala, pa i veoma uspešnu na Festivalu evropskog i nezavisnog filma EURO-IN FILM 2011. Iako je do tada autor radio uglavnom na projektima za TV, ovaj film nam je otkrio autora koji uz minimalno i znalačko korišćenje filmske tehnike i novih tehnologija zaista zna da suptilno ispriča priču za veliki ekran.

U jednom od svojih velikih filmova Andrej Tarkovski je odlazio i do najudaljenijih tačaka svemira da bi njegov filmski junak pronašao ljubav i na kraju sebe, a u drugom niotkuda pridošli neznanac opominje da i biljke osećaju, sugerišući u tom slučaju i u drugim fillmovima da bi, valjda, ljudi trebalo da osećaju ljubav još više, bolje rečeno, da probude atrofiranu osećajnost i čula za emocije ljudi našeg doba – izgubljenih i samih u gomili, radi njih samih ponaosob i svih zajedno. Svodeći priču na nekoliko likova, u filmu ONA: Drugi Deo Saša Matijević pokušava da u svakom od njih pronađe tragove, raspiri iskre osećanja za drugo i druge, i ljubavi  koja jednom pobuđena večno traje, te u kontekstu raznih aspekata opasnosti i savršenstva načelno tvori dvojedinstva i trojedinstva kakva su postojala u staroslovenskim i nekim drugim starim verovanjima, kada je magijskim bilo označavano ono što nisu mogli definisati. Budući da je ono što najmanje saznaje i poznaje čovek on sam, to bi moglo da sugeriše i da je u pojedincima prisutna određena doza magije, utoliko veća ukoliko manje spoznaju sebe, i da sami sa sobom moraju raščististiti sopstvene nepoznate puteve i stranputice, nečega se odreći i preći čvornu tačku inicijacije u zonu sadržajnijeg i punijeg.   

Ova priča Saše Matijevića puna je izazova, tvori se na čudan i retko viđen način koji ima određene elemente fantastike i fantazije – i magijskog / nepoznatog – u kontekstu aktuelne sopstvene stvarnosti, i kao što i autor voli da kaže, oslanja se na Kastanedu i Koelja, a prema mojim ubeđenjima i na Tarkovskog. Stoga je veoma bitan bio kasting i strpljiv rad sa glumcima koji su uspeli da filmski – nikako pozorišno – oživotvore i razreše brojne dileme i scenarističke dramaturške i značenjske zamke i tragove ne upadajući u patos. Ovo je jedan sasvim drugačiji film od raznih bizarnih, površnih i sirovih filmova koji nam se u poslednje vreme nude, i predstavlja možda i svima dobrodošlo otkriće nečega novog u domaćem filmu, što može imati svoju publiku i uspeh na filmskim festivalima.

 

Đorđe Kaćanski, Urednik filmskog programa Kulturnog centra Novog Sada